MOJ KUTAK

U ogledalu  

Umorna noć je konačno izmakla sklopivši svoja tamna krila.Očajan,siv i mamuran,današnji dan traje.Sivom svetlošću otkriveni su horizonti koji me dozivaju...Plašim se da izgubljen u hladnom,zamagljenom zaboravu,ostaćeš usamljen.Misaonim nitima vezana za tebe,ja ostajem bistra i nepromenjena.Prikovana za taj krst sećanja ne prestajem da negujem nadu da proći će...Koraci naše patnje i kajanja odjekuju pustim hodnicima sadašnjice.Na zidu uspomena ljubav je izdubila naše otiske čežnjivog milovanja.Bezoblična beskrajnost ljubi tu paralelnu stvarnost.Sva ta sveobuhvatnost uočljiva.Mislim na tebe...ipak o nama ne zaboravljam ništa...dozvoljavam sebi.Duša prepuna sukoba sa samom sobom luta....dah zaborava kruži poput zlog duha.Pronicljiva budućnost doziva.Tamo,u njoj,stojimo odvojeni.To je bar tako lucidna stvar.Loše prikrivena želja me savladava...ona me razrešava kajanja.Zato i ovoga jutra pišem o tome,jer pritisnuta tim mislima i nemam nekih drugih opcija.Ali prestaću da se saplićem o sve te sumorne misli i pogledavši u ovo sivo nebo nad mojim gradom,verujem da ću ubuduće pisati o vedrijim jutrima.